Igra kao podsticaj u razvoju dece

Igra je važan i nezamenljiv deo odrastanja. Iako ima primarnu ulogu da zabavi, igra je mnogo važnija od toga jer omogućava razvoj i nepredovanje dece na raznim nivoima. Deca u igri uživaju, a istovremeno ona im omogućava da zadovolje potrebu za izražavanjem, stvaranjem, ispoljavanjem sopstvenih mogućnosti.

Dete od rođenja kroz igru uči, saznaje, upoznaje. Osim što se fizički razvija, dete se kroz igru razvija motorički, spretnije je, izdržljivije, lakše savladava prepreke. Tokom igre dete je oslobođeno svih ograničenja. Pravila koja se u igri uspostave i važe detetu se ne čine nametnuta i uče dete odgovornom ponašanju i poštovanju sebe i drugih.

Igra je za dete jedan oblik komunikacije putem koga možemo upoznati želje, strahove, interesovanja, potrebe, razmišljanja, maštu, skrivene poruke koje dete ne ume ili ne može da izrazi. Kroz igru dete ne zadovoljava samo sebe nego izgrađuje i otpornost, ponašanje, uči se da kontroliše i izražava emocije, uči se interakciji sa drugima, proširuje iskustvo, vrednuje, procenjuje.

Igra je kod dece važna i za razvoj socioemocionalnih veština jer ona utiče na razvoj govora, poboljšava verbalno izražavanje, razumevanje, podstiče socijalizaciju, razvija saosećanje, doprinosi kontrolisanju impulsivnog i agresivnog ponašanja, razvija maštu. Igra podstiče dete da konstruktivno rešava probleme i konflikte, da se osamostaljuje, poboljšava neverbalne veštine.

Dete se kroz igru potpuno angažuje. Ona podstiče njegovu radoznalost, stvaralaštvo, omogućava mu da eksperimentiše i manipuliše različitim predmetima, koristeći svoja prethodna iskustva. Igra usmerava i zadržava pažnju, organizuje vreme, vežba opažanje. Bez straha od neuspeha dete kroz igru savladava različite prepreke, ulazi i izlazi iz različitih socijalnih situacija, koristi različite uloge, predmete i simbole, razvijajući tako razmišljanje, pamćenje, kreativnost, sopstvenu kulturu. Tako dete najadekvatnije upoznaje život i stvarnost oko sebe.

Iako deluje kao spontana igra je strukturirana aktivnost i kao takva ima značajan edukativni karakter. Ona je za dete putokaz da kritički zaključuje, razmišlja, samoaktualizuje se. Za razliku od drugih primenjivanih metoda igra je imanento u detetovoj prirodi kao već dat kapital koji mi odrasli, roditelji i vaspitači, učitelji i pedagozi, treba da negujemo, podstičemo, uvažavamo. I naravno da decu osluškujemo jer nam kroz igru ona sve jasno i nedvosmisleno poruče i pokažu.

 

Slavica Saveljić, sociolog